Collection 0207 - Документи о радничком покрету у Босанској Крајини

Архив града Бањалуке основан је рјешењем Народног одбора града Бањалуке, број 4735 од 20. априла 1953. године, са локацијом у згради Народног одбора, бившој Банској управи Врбаске бановине. По одобрењу Извршног вијећа Народне Републике Босне и Херцеговине, број 1719–14 од 30. маја 1956. године, Архив града Бањалуке прераста у Срески архив у Бањалуци, надлежан за подручја срезова Бањалука и Приједор (сјеверно подручје Босанске Крајине, територија која се протезала између Кључа и Босанског Новог на западу, ријека Уне и Саве на сјеверу, те Српца, Прњавора и Скендер Вакуфа на истоку). Права оснивача преузео је Народни одбор среза Бањалука (рјешење број 2170–1 од 29. јуна 1956) уз сагласност Народног одбора среза Приједор (рјешење број 1291 од 15. фебруара 1956). У току 1958. године у Мјесном уреду Нова Топола оспособљено је архивско спремиште у којем је депонована архивска грађа прикупљена на подручју среза Босанска Градишка. Оно је временом прерасло у Архивски сабирни центар Босанска Градишка.

За само неколико година Архив се развио у угледну установу у чије се депое слило око 250 фондова и 9 збирки од непроцјењивог значаја за изучавање друштвених, политичких, економских, културних и других прилика на подручју сјеверозападне Босне. Одмах по оснивању Архива започиње стручна обрада прикупљене архивске грађе која је настајала од почетка аустроугарске окупације 1878. до краја Другог свјетског рата 1945. године. Највећи дио грађе пронађен је у згради у чијем је сутерену Архив био смјештен од оснивања, бившој Банској управи Врбаске бановине, тада згради Народног одбора града Бањалуке, нешто касније Скупштине општине Бањалука. Несређена грађа преузимана је у затеченом стању, без примопредајних записника. Са организованим надозором регистратура и преузимањем архивске грађе започело се у току 1961. године.

У вријеме започете реформе територијалне организације у ФНРЈ и НР Босне и Херцеговине 1963. године, када долази до укидања срезова (период ликвидације срезова трајао је од 1963. до 1966. године), Срески архив у Бањалуци прераста у регионалну установу под називом Архив Босанске Крајине. Територијалну и стварну надлежност Архив Босанске Крајине је вршио на подручју дотадашњих срезова Бањалука и Приједор, проширујући се на подручје среза Бихаћ и сјеверни дио бившег среза Јајце (јужни дио среза препуштен је у надлежност географски ближем Архиву средње Босне у Травнику). Архив Босанске Крајине и даље се развија, па се формирају нови сабирни центри у Приједору (1. априла 1963), Јајцу (1. фебруара 1964) и Бихаћу (15. априла 1964). У сабирне центре преузет је велик број фондова ликвидираних среских, општинских и мјесних народних одбора. СР Босна и Херцеговина 1. јануара 1967. године преузела је од укинутих срезова оснивачка права и финансирање дјелатности Архива Босанске Крајине. Кроз читав период развоја, Архив увећава како количину архивског материјала који му је повјерен на чување, него и број запослених и просторија које је добио на располагање.

Разорни земљотрес, који је 27. октобра 1969. године погодио Бањалуку, неминовно је оставио посљедице и на развој архивске службе. Тек средином 1973. године пронашло се половично рјешење смјештајних проблема Архива. Заједно са Музејом Босанске Крајине, Архив усељава у дјелимично санирану „Царску кућу“, војни објекат саграђен првим годинама аустроугарске окупације, 1880. године. ЈНА, чија је Команда бањалучког гарнизона до тада била смјештена у тој згради, пресељава се у нове, намјенске објекте у непосредној близини – Команду гарнизона и Дом војске.

Од 1. јануара 1974. године, након уставних и територијалних промјена, финансирање преузимају 23 општине (Бањалука, Бихаћ, Босанска Дубица, Босанска Градишка, Босанско Грахово, Босанска Крупа, Босански Нови, Босански Петровац, Цазин, Челинац, Дрвар, Јајце, Кључ, Котор Варош, Лакташи, Мркоњић Град, Приједор, Прњавор, Сански Мост, Скендер Вакуф, Србац, Шипово и Велика Кладуша) за које је Архив надлежан. Оснивачка права од Републике ове општине преузеле су у току 1976. године. У току 1981. године укида се Архивски сабирни центар у Бихаћу. Послове заштите архивске грађе на територијама општина Бихаћ, Босанско Грахово, Босанска Крупа, Босански Петровац, Цазин и Велика Кладуша преузима новоосновани Историјски архив Бихаћ. У току 1983. године укинути су и архивски сабирни центри у Приједору и Јајцу. Све до оснивања самосталне архивске установе у Бихаћу и преласка шест општина у његову надлежност, Архив Босанске Крајине био је територијално највећа међуопштинска архивска институција у читавој Југославији.

Архив Босанске Крајине престаје да постоји интеграцијом у Архив Републике Српске 1993. године.

Након завршетка генералног штрајка радника у Босни и Херцеговини од 1906. године, Земаљска влада за Босну и Херцеговину је – у склопу формалног одговора како на социјалне тегобе тако и на радничку акцију – 9. априла 1907. године донијела Наредбу којом се успоставља и дефинише дјелокруг рада обртног надзорника, односно првог инспектора рада у Босни и Херцеговини. Основни задаци надзорника били су контрола спровођења обавеза обртника за заштиту живота и здравља радника, употребе радника, радног времена, спискова упосленика, радничких исказа, подизања обрничког подмлатка итд. Земаљска влада је 19. јануара 1911. године одредила да обртни надзорник може имати повјеренике као своје помоћнике који обављају службу за одређено подручје, при чему су му директно подређени. У складу с тим, прва инспекција рада на терену Босне и Херцеговине била је централизована, са једним обртним надзорником са сједиштем у Сарајеву. Након завршетка рата, стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у децембру 1918. године, те почетног рада на унификацији законодавства и институционалног устројства, цивилне власти су приступиле оснивању нових инспекција рада са пуноправним инспекторима задуженим за обртни надзор у одређеној територијално-управној цјелини. Претходећи кровној уредби о инспекцији рада за читаву Краљевину, краљевским указом од 3. септембра 1920. године, на мјесто шефа тиме новоуспостављене Обласне инспекције рада у Бањалуци, постављен је инг. Иван Виличић, дотадашњи службеник Генералне инспекције вода. Као надређено, Министарство за социјалну политику је 5. октобра 1920. о томе обавијестило Окружну области у Бањалуци, чији је терен покривала новоуспостављена Обласна инспекција рада. Поред Области Бањалука, нова Обласна инспекција рада била је надлежна и за Област Бихаћ, при чему је у свој дјелокруг окупила сљедеће срезове: Бањалука (градски и сеоски), Босанска Дубица, Босанска Градишка, Босански Нови, Дервента, Котор Варош, Приједор, Прњавор и Тешањ у Области Бањалука, те Бихаћ, Босанска Крупа, Босански Петровац, Цазин, Кључ и Сански Мост у Области Бихаћ. Иван Виличић је, како обавјештава Окружну област Бањалука, 11. октобра 1920. године преузео дужност, и привремено уселио своју службу у Хотел Босну у Бањалуци. Виличић је све до укидања Обласне инспекције рада био њен шеф.

На приједлог министра за социјалну политику В. Куковеца, 21. маја 1921. године прописана је, а 24. јуна 1921. и објављена, Уредба о инспекцији рада. Надзор над радом свих предузећа у Краљевини – осим жељезничких и рударских – дат је Средишњој инспекцији рада, њој подређеним обласним инспекцијама рада, те специјалним инспекцијама рада. Према Уредби, средишњи инспектор рада, као начелник у оквиру Министарства социјалне политике, управља, надзире, издаје упутства, рјешава по жалбама на одлуке подређених инспектора, прикупља и уређује статистику итд. Обласни инспектор, у рангу секретара или инспектора у надређеном Министарству, да би били постављени, морају имати три године комесарског радног искуства, односно завршен технички факултет са пет година радног стажа у својству инжењера или хемичара у већем предузећу. Обласни инспектор рада има сљедеће задатке: врши надзор над направама у радионицама и становима битним за заштиту радника, врши надзор над правилним запошљавањем, одобрава прековремени рад, контролише правила, контролише вођење радних спискова, надзире запошљавање ученика и младих радника, „проучава положај радничке класе у радионицама и предузећима, њихове привредне прилике и начин њиховог живота уопште“, „испитује узроке привредних сукоба између послодаваца и радника“, посредује, води статистику о штрајковима, провјерава узроке несрећних случајева итд. Они имају овлаштење да „у свако доба радног времена, дана или ноћи“ могу ући ради прелгеда у сва предузећа и одјељења у свом дјелокругу; могу вршити преглед и без присутних овлаштених лица, власника или управника; могу при том водити све потребне стручне особе (љекаре, хемичаре и друге); могу добити на увид све документе и књиге „уколико се ови тичу сазнања радних услова и заштите радника, а уколико то не би било противно прописима других закона“; могу и саслушати све раднике и управитеље, „старајући се да тиме на омета рад у предузећу“; могу наредити потребне измјене, дати рок, казнити власника, наредити затварање оног погона који је неадекватан. Такође, власници предузећа су добили дужност да редовно извјештавају инспектора рада о почетку и прекиду рада предузећа, о техничких промјенама, о сваком несрећном случају, о броју и узроку оболијевања те о сваком штрајку и радном спору. Према посебном захтјеву инспектора, они су дужни пружити и сљедеће обавијести: бројно стање радника, величина надница, прехрана радника, казне, отпуштања, радно вријеме, осигурање, социјална и културна питања и све промјене које се односе на услове рада. Што се контекста тиче, ова Уредба је донесена у вријеме разраде и успоставе унифицираног радничког законодавства, како под притиском радничко-синдикалних и револуционарних струјања одоздо, тако и у погледу на примјере међународне легислативе. У то вријеме донесена је и Уредба о радничкој комори (1921), а затим и Закон о заштити радника (1922) и Закон о социјалном осигурању радника (1922). Коначно, 30. децембра 1921. године, донесен је и Закон о Инспекцији рада, објављен 28. марта 1922. године.

Дана 7. септембра 1921. године донесена је Наредба којом је потврђено фактичко стање у вези са надлежностима Обласне инспекције рада у Бањалуци. Краљевина је подијељена на 21 надзорнички округ, при чему је инспектор рада у Бањалуци задржао надлежност над окрузима Бањалука и Бихаћ. Инспектори рада су 1924. године добили додатну оперативну надлежност. На основу Закона о заштити радника, министар социјалне политике 9. јула 1924. године донио је Правилник о запошљавању страних радника, којим је онемогућено слободно запошљавање недажављана без претходне дозволе инспектора рада која се издаје на основу упућене молбе. Нешто касније, донесен је детаљнији Правилник о упослењу страних радника, којим је подробније дефинисана ова проблематика. Инспектори рада су задржали ову надлежности и у деценији након великих управних реформи из 1929. године.

Дана 16. марта 1926. године Министарство социјалне политике је обртну инспекцију реорганизовало у 10 инспекцијских округа, уз 8 инспекција парних котлова и двије инспекције за пловидбу, при чему је укинута Обласна инспекција рада Тузла и припојена Обласној инспекцији рада Бањалука, што је извршено 10. априла 1926. године. Три године касније, политичке и управне промјене изазвале су и важну промјену у сфери обртне и радне инспекције. Обласне инспекције рада укинуте су са провођењем опсежних управних реформи које су наступиле након увођења Шестојануарске диктатуре краља Александра. Са укидањем округа и увођењем бановина, банови као челници ових нових управних подручја, поред разних послова опште управе, у надлежност су добили и заштиту и посредовање рада те инспекцију рада и парних котлова. Према Закону о банској управи од 7. новембра 1929. године, којим је, поред осталих, дефинисан и рад Банске управе Врбаске бановине у Бањалуци, основана су при банским управама одјељења за социјалну политику и народно здравље (као одјељења под бројем VI – тзв. „шесто“). Члан 76. тог закона гласи: „Инспектори рада и инспектори парних котлова врше као стручни референти бана на територији бановине послове по постојећим прописима и одредбама у складу са законом о унутрашњој управи.“ Тиме су инспекције рада наставиле да дјелују као реферати у оквиру нових банских управа.