Управа Убошког дома Бањалука

Правно лице

Управа Убошког дома Бањалука

1931-1939

Због велике економске кризе која се појавила тридесетих година 20. вијека, повећао се број сиромашних и незапослених у свијету па тако и у Краљевини Југославији. Привредна депресија пријетила је да заустави сваки социјални, културни и економски развој. У Бањалуци, средишту Врбаске бановине, број незапослених се из године у годину повећавао. Према подацима Берзе рада у Бањалуци je 1934. године било 5644 незапослена, а 1935. године 8346.1 У свим државама власти су улагале много труда да преко хуманих установа олакшају невољу сиротињи. Да би се ублажиле посљедице кризе, сузбило просјачење и смањио број бескућника у Врбаској бановини, донесен је на основу Закона о банској управи Правилник бановинског фонда за подизање убошког дома у Бањалуци 16. децембра 1930. године. Правилник је одобрен 22. јануара 1931. године у Београду од стране предсједника Министарског савјета и министра унутрашњих послова. Фондом руководи одбор од три члана које именује бан, а о приходима и расходима фонда посебно књиговодство води финансијско одјељење Краљевске банске управе. Захваљујући иницијативи бана Светислава Тисе Милосављевића и великом одзиву грађана основан је Убошки дом у Бањалуци 1. децембра 1931. године са задатком да даје оброке и преноћиште за бескућнике и незапослене раднике из Врбаске бановине без обзира на вјерску припадност. За преноћиште служило је неколико добро уређених соба у старој општинској згради на спрат у Улици Васиља Грђића, спрам Среског суда и Среског начелства. У дому су храну припремале двије часне сестре према прописаном јеловнику. Просторије су се рибале сваки дан, некад и по два пута. Дезинфекцију је вршио Хигјенски завод сваких 15 дана. Шишање и бријање штићеника обављало се седмично. Болесни су се одмах слали у болницу. Преко банске управе дијелила се новчана помоћ најугроженијим. У дому се од 1935. године, на обострану корист, уводи обавезан рад за штићенике (израда: дјечијих играчака, нанула, плетене одјеће, столица, рад у башти). Од оснивања до 1934. године у дому су градска сиротиња, пролазници и незапослени радници налазили уточиште само за вријеме зимских мјесеци. Од почетка зиме 1934. на захтјев грађана, који углaвном дају прилоге за Убошки дом, збрињавање се врши преко цијеле године. Зими је у дому становало просјечно 100 старица, стараца и дјеце и издавало се просјечно дневно 300 оброка, а љети око 50 и спремало се од 150 до 160 оброка дневно. Од 1931. до средине 1936. године у дому је становало око 88.500 и издато 500.000 оброка па је на тај начин већи број градске сиротиње склоњен са улице и збринут у дом. Главну бригу о Убошком дому води Управа полиције Бањалука. Убрзо по оснивању Убошког дома, видјело се да стара општинска зграда није рјешење за све већи број бескућника у Врбаској бановини па је 1933. године од бана Милосављевића потекла идеја о градњи нове зграде заједничким средствима банске управе и градске општине. За градњу је приложио 2000 динара. Зграда је требала бити културно-социјална задужбина бана Милосављевића. Одласком првог бана из Бањалуке, идеја о зидању нове зграде није напуштена. Да би се трајно ријешило питање сиротиње у Врбаској бановини, шеф Одсјека за социјалну скрб Банске управе др Кале, почетком 1935. године покренуо је акцију за подизање дома за сиротињу са три одјељења: одјељење за смјештај сиротиње, напуштене и дефектне дјеце, одјељење за старце без игдје икога и ичега и и одјељење за привремено смјештање убогих, какву је функцију до тада вршио Убошки дом. Инцијативу др Кале је прихватио бан Богољуб Кујунџић и овластио га да преузме све мјере да се та иницијатива оствари. Изградњом новог Убошког дома, који је требао бити централна социјална установа у Врбаској бановини, одала би се почаст убијеном краљу у Марсеју 1934. године па је бан Кујунџић новоградњи дао име Азил Блаженопочившег Витешког краља Александра I . Тако је цијела акција добила један нови хуманији правац. На пленарној сједници Општинског вијећа бањалучке општине 30. октобра 1935. године, прихваћена је понуда Вакуфа па је купљено њихово земљиште у Которварошкој улици у величини од седам дунума за изградњу нове зграде Убошког дома. Краљевска банска управа је обезбједила већу суму новца, а Управа убошког дома заједно са Управом полиције сакупљала је добровољни прилог од грађанства без обзира на вјеру и сталеж. Новац су прикупљали и организовањем забава у Бањалуци, Слатини, Јајцу, Теслићу, Добоју и Бос. Новом на којим је наступало Добровољно пјевачко друштво Убошког дома. Прилог за изградњу су далe многе установе и предузећа међу којима се истицало Босанско дионичарско друштво за искоришћавање дрвета и погон парних пилана Бањалука. Дана 19. јула 1936. године извршено је освјештење камена-темељца Дома Блаженопочившег Витешког краља Александра I Ујединитеља. Вјерски обред су извршили свештеници: православни г. Радовановић, муслимански г. Хафиз Муфтић и јеврејски г. Атијас. По завршетку вјерског обреда, Бан је ударио камен темељац. Овом чину присуствовали су поред Бана, предсједник бањалучке општине Хамдија Афган, народни посланик др Тоде Лазаревић, г. Али Кјамил бег Џинић, начелници Банске управе: инг. Љубомир Николић, г. Саво Надбантић и Ђуро Мартиновић, упраник полиције др Петрић, управник поште Анте Иванишевић и други грађани.14Зграда Азила, коју чине сутерен, приземље и спрат, стављена је под кров децембра 1936. године. У записнику о примопредаји Убошког дома састављеном 10. фебруара 1938. године констатује се да су на згради довршени сви грађевински радови, инсталације освјетљења, инсталације канализације с нужницима, инсталације водовода са умиваоницима, кадама и тушевима, пећи са бојлером и дезинсекционим апаратом, а да у згради не постоје пећи у собама ни штедњак у кухињи, нити је електрична инсталација спојена са градском мрежом. Ове послове требала је урадити Управа Убошког дома из властитих средстава, што је и учињено до краја 1939. године. Према грађевинском пројекту по завршетку главне зграде, требало је пројектовати споредну зграду са просторијама за дрварницу, перионицу, шталу за двије краве и једног коња, шупу за кола , једну собу за коњушара и вртлара и магацин за алат. У другој половини 1939. године у згради Азила почео је функционисати Дом стараца и старица у оквиру бановинских буџетских средстава па је скренута пажња прилагачима и добротворима дома да нико није овлашћен да прикупља прилоге за Убошки дом. Дом за старце и старице је укинут крајем 1939. године јер је било скупо издржавање штићеника (њих 11) па је за њих пронађен јефтинији начин збрињавања. Почетком школске 1940/1941 године Трговачка академија са 300 ученика и 14 наставника се привремено преселила у нову зграду Убошког дома. За вријеме Независне државе Хрватске у згради Азила био је смјештен Дјечији дом у ком је боравило преко 200 избјегличке дјеце, искључиво исламске вјере. Управитељ дома је био Расим Крзић. Послије ослобођења, у мјесецу априлу, у згради је формиран Дјечији дом „Касим Хаџић“. Крајем 1949. године у зграду се из Назарета преселио Дјечији дом „Данко Митров“. Данас је у згради смјештен Средњошколски ђачки дом.

UbDBL

Историјску биљешку израдила Верица Јосиповић.